Chapter 15

   Elifaz Temanac progovori tad i reče:  

-

  "Zar šupljom naukom odgovara mudrac i vjetrom istočnim trbuh napuhuje?  

-

  Zar on sebe brani riječima ispraznim, besjedama koje ničem ne koriste?  

-

  Još više ti činiš: ništiš strah od Boga, pred njegovim licem pribranost ukidaš.  

-

  Tvoje riječi krivicu tvoju odaju, poslužio si se jezikom lukavih,  

-

  vlastita te usta osuđuju, ne ja, protiv tebe same ti usne svjedoče.  

-

  Zar si prvi čovjek koji se rodio? Zar si na svijet prije bregova došao?  

-

  Zar si tajne Božje ti prisluškivao i mudrost čitavu za se prisvojio?  

-

  Što ti znadeš, a da i mi ne znamo, što ti razumiješ, a da to ne shvaćamo?  

-

  Ima među nama i sijedih i starih kojima je više ljeta no tvom ocu.  

-

  Zar su ti utjehe Božje premalene i blage riječi upućene tebi?  

-

  Što te srce tvoje tako slijepo goni i što tako divlje prevrćeš očima  

-

  kad proti Bogu jarost svoju okrećeš, a iz usta takve riječi ti izlaze!  

-

  Što je čovjek da bi čist mogao biti? Zar je itko rođen od žene pravedan?  

-

  Gle, ni u svece se On ne pouzdava, oku njegovu ni nebesa čista nisu,  

-

  a kamoli to biće gadno i buntovno, čovjek što k'o vodu pije opačinu!  

-

  Mene sad poslušaj, poučit' te hoću, što god sam vidjeh, ispričat' ti želim,  

-

  i ono što naučavahu mudraci ne tajeć' što su primili od pređa  

-

  kojima je zemlja ova bila dana kamo tuđin nije nikada stupio.  

-

  Zlikovac se muči cijelog svoga vijeka, nasilniku već su ljeta odbrojena.  

-

  Krik strave svagda mu u ušima ječi, dok miruje, na njeg baca se razbojnik.  

-

  Ne nada se da će izbjeći tminama i znade dobro da je maču namijenjen,  

-

  strvinaru da je kao plijen obećan. On znade da mu se dan propasti bliži.  

-

  Nemir i tjeskoba na njeg navaljuju, k'o kralj spreman na boj na nj se obaraju.  

-

  On je protiv Boga podizao ruku, usuđivao se prkosit' Svesilnom  

-

  Ohola je čela na njega srljao, iza štita debela dobro zaklonjen.  

-

  Lice mu bijaše obloženo salom a bokovi pretilinom otežali.  

-

  Razrušene je zaposjeo gradove i kućišta nastanio napuštena. Srušit će se ono što za sebe sazda;  

-

  cvasti mu neće, već rasuti se blago, sjena mu se neće po zemlji širiti.  

-

  On se tami više izmaknuti neće, opržit će oganj njegove mladice, u dahu plamenih usta nestat će ga.  

-

  U taštinu svoju neka se ne uzda, jer će mu ispraznost biti svom nagradom.  

-

  Prije vremena će svenut' mu mladice, grane mu se nikad neće zazelenjet'.  

-

  Kao loza, grozd će stresat' svoj nezreo, poput masline pobacit će cvatove.  

-

  Da, bezbožničko je jalovo koljeno, i vatra proždire šator podmitljivca.  

-

  Koji zlom zanesu, rađaju nesreću i prijevaru nose u utrobi svojoj."  

-