Chapter 4

   Tad prozbori Elifaz Temanac i reče:  

-

  "Možeš li podnijeti da ti progovorim? Ali tko se može uzdržat' od riječi!  

-

  Eto, mnoge ljude ti si poučio, okrijepio si iznemogle mišice;  

-

  riječju svojom klonule si pridizao, ojačavao si koljena klecava.  

-

  A kad tebe stiže, klonuo si duhom, na tebe kad pade, čitav si se smeo!  

-

  Zar pobožnost tvoja nadu ti ne daje, neporočnost tvoja životu ufanje?  

-

  TÓa sjeti se: nevin - propade li kada? Kada su zatrti bili pravednici?  

-

  Iz iskustva zborim: nesrećom tko ore i nevolju sije, nju će i požeti.  

-

  Od daha Božjega oni pogibaju, na gnjevni mu disaj nestaju sa zemlje.  

-

  Rika lavlja, urlik leopardov krše se k'o zubi u lavića.  

-

  Lav ugiba jer mu nesta plijena, rasuli se mladi lavičini.  

-

  Tajna riječ se meni objavila, šapat njen je uho moje čulo.  

-

  Noću, kada snovi duh obuzmu i san dubok kad na ljude pada,  

-

  strah i trepet mene su svladali, kosti moje žestoko se stresle.  

-

  Dah mi neki preko lica prođe, digoše se dlake na mom tijelu.  

-

  Stajao je netko - lica mu ne poznah - ali likom bješe pred očima mojim. Posvuda tišina; uto začuh šapat:  

-

  'Zar je smrtnik koji pred Bogom pravedan? Zar je čovjek čist pred svojim Stvoriteljem?  

-

  Ni slugama svojim više ne vjeruje, i anđele svoje za grijeh okrivljuje -  

-

  kako ne bi onda goste stanova glinenih kojima je temelj u prahu zemaljskom. Gle, kao moljce njih sveudilj satiru:  

-

  od jutra do mraka u prah pretvore, nestaju zasvagda - nitko i ne vidi.  

-

  Iščupan je kolčić njihova šatora, pogibaju skoro, mudrost ne spoznavši.'  

-